BEMBAŠA

Bembaša je naša Ada Ciganlija, naše sarajevsko more. Zapisi o Sarajevu, od njegovog začeća, ne mogu proći bez nje. Riječ, kao i ona, nastala je za vrijeme Osmanlija, a potiče od turske riječi “bent”, što znači brana ili nasip. Bembašu su kroz godine opjevali svi, od sevdalija do rokera. Njen ispravni naziv je Bentbaša, ali voljela bih da mi neko pokaže Sarajliju koji umjesto Bembaša kaže Bentbaša.  

Meni lično nikada nije značila ništa, još jedno mjesto o kojem pričamo turistima i gostima kad dođu u posjetu. Sve do jednom, kada mi je umalo došla glave. 

Bato je bio šejtan na kanafi. Jedan od onih likova kojeg ne možeš ne voljeti. Uvijek prvi za ponijeti komšinici cekere uz stepenice, ali uvijek i prvi za zalijepiti selotejp komšijama na interfon pa uteći bez traga prije nego se začuje hor ko je…ko je…ko je...  

„Danas bio sa sestrom i zetom u redu za humanitarnu, kažu išli juče na Bembašu na kupanje”, izgovara šeretski dok sjedi na betonu i veže Slađi pertlu lijeve za pertlu desne tenisice, da ga zapriča. „Mogli bi se i mi malo rashladiti.”  

„Daj ba, kakva Bembaša, pa da me mati sa zemljom sastavi”, kaže ovaj, još uvijek ne kontajući da će kad ustane s klupe pasti na nos. 

„Moramo ići, kol’ko je sutra”, kaže Mufa, koji bi otišao i na Mjesec samo da provede vrijeme van kuće, u kojoj ga je iz dana u dan tetka prala na ruke sa mahalskim pričama. Tetka je početkom rata “izbjegla” s Vratnika i bez najave stigla s koferima, a sa njom i priče o vratničkoj LGBT zajednici, ko je s kim zatrudnio, koga je majka proklela jer je kockao, pa sve do “pouzdanih” informacija o deblokadi Sarajeva.  

„Hajmo”, povikaše uglas još neki članovi naše družine, ali Bati to nije bilo dovoljno da odluči. Čekao je Slađinu reakciju, jer Slađo je, ako njega pitate, uvijek znao najbolje. 

„Joj, što me nervirate, trebam poginut’ da bih se rashladio. Eno juče je PAT1 raznio ženu kod Vijećnice, a tuda moramo proći da bismo došli do Bembaše. Šta vam je, ba?!” 

„Raznio je i moju komšinicu usred dnevne sobe dok je čitala predratnu Burdu. Baš ti je nekretanje garant da ćeš preživjeti”, kaže Edi tiho ali odlučno. 

„Halo, vojni eksperti, nisam vas prepoznala. Znate li vi išta drugo pričati, ili se samo morate praviti da poznajete sve vrste naoružanja, a niko od vas nije služio vojsku? Uostalom, mora li svaka priča biti o ljudskom mesu?!” reče Sanela onim svojim djetinjastim a ljutitim glasom, kao da je ispala iz crtanog filma.  

A ja sam samo šutila i čekala da glasovi većine presude da se ide. Šutila sam jer mi je svaki atom žudio za avanturom, za nečim što će razbiti ovu ubitačnu rutinu koja je već neko vrijeme bila jedna od nas, a pri tom nisam željela da budem dio donošenja odluke, jer ako neko od njih pogine, ne bih mogla živjeti s tim. Sa druge strane, već je došlo ljeto 1994. godine, a to je značilo da koliko god situacija bila vanredna, u jednom trenutku neprimjetno je postala dosadna rutina. Kako je to moguće, pitao bi se svako ko nije bio tu, pa sam osjetila potrebu poredati to u precizne tačke u stilu zapisnika sa sastanka u Ujedinjenim nacijama gdje se to zove bullet points, i to ovako:  

  • školska godina: prvobitno slavlje zbog ukidanja škole izgubilo sjaj,  

  • deblokada Sarajeva/završetak rata: tema iscrpljena, bez konkretnog datuma,  

  • strah od smrti: integrisan u svakodnevnicu,  

  • tuđe tragedije: emotivni rok trajanja do 30 minuta,  

  • humanitarna pomoć: glavni društveni događaj, ali se dešava samo jednom sedmično. 

Ukratko, sad je već svaki dan izgledao isto, a u nama je i dalje ključala tinejdžerska krv željna života. Rat je dosadio, ali hormoni se ne daju zavarati. 

„Ma sad ste i mene naložili, ali imam moralni problem koji je gori od snajpera u Starom gradu – ako sad pristanem ići pa sutra poginem na Bembaši, najgore je što će me se svi sjećati ko mlakonje, umjesto da me se sjećaju kao nekoga ko može stati uspravno i reći ‘imam ja svoje ja’.”  

„Ne brini Slađo, evo ja ću pred svima na sahrani reći ‘moj Slađo, ima ON svoje ON’.“ Bato nikada nije morao čekati da smisli repliku. 

„E sad ćeš vidjet”, reče Slađo presmiješno prijetećim glasom i kako je ustao da nabije najboljeg druga nogom u dupe zbog sprdanja na račun njegove sahrane, lijeva noga mu pertlom povuče desnu, i prije nego je shvatio šta se događa, ležao je na betonu.  

„Kao što vidite, dame i gospodo, JA više svakako nemam svoje JA. Hajde da barem legnemo na vrijeme pa da ujutro krenemo ranije, da uhvatimo dželate s brda na foru dok spavaju.” 

Sutradan smo ustali rano. To jest, oni su ustali rano, a ja sam ustala kad sam procijenila da nije elegantno da jedina zakasnim na potencijalnu pogibiju. 

Spakovali smo opremu za more sarajevskog tipa: 

  • jedan peškir koji kruži kroz tri domaćinstva,  

  • dvije cigare za putem,  

  • pola hljeba,  

  • tranzistor bez baterija,  

  • i samopouzdanje bez pokrića.  

Mati me pogleda na vratima onim pogledom kojim žene na Balkanu bez riječi prenesu kompletan krivični zakon. 

„Kuda ćeš?” 

To pitanje nikad nije značilo geografiju. 

„Kod Sanele.” 

Ni ja sebi nisam zvučala uvjerljivo. 

„Stvarno?” 

Pogleda me od glave do pete.  

„Neću dugo.” 

To je druga rečenica kojoj niko nikad nije vjerovao. Izađem prije nego što se razvije rasprava. 

Kod haustora već stoje svi. Bato vedar kao voditelj jutarnjeg programa. Slađo nadrndan od sinoćnjeg pada. Vlado sretan što ide bilo gdje. Sanela nosi kesu punu nečega, jer njoj je svaki izlazak imao potencijal za piknik. 

Krenemo. 

Put do Bembaše u ratu nije bio šetnja, nego kombinacija geografije, statistike i praznovjerja. 

Ideš uz zid. 
Trčiš gdje svi trče. 
Staneš gdje svi stanu. 
Ako neko kaže “sad”, ne pitaš zašto. 

Kod Vijećnice se svi uozbiljimo. 
To je bio onaj dio grada gdje si i kamenju vjerovao da zna nešto što ti ne znaš. 

„Hajmo jedno po jedno”, reče Slađo, sad opet komandant jer je prošlo dovoljno vremena od pada. 

Naravno, Bato krene prvi. 
Trči teatralno, cik-cak, kao da ga snajper gađa estetski. 

Stigne na drugu stranu, digne ruke. 

„Živ!” 

Pretrčimo i mi. 

Ja zadihana, ali ponosna. Ništa čovjeka ne digne kao uspješno preživljenih dvadeset metara. 

Kad smo stigli na Bembašu, prizor skoro normalan. 

Raja sjedi. 
Djeca skaču. 
Neko se sunča. 
Neko jede pitu od riže.  
Neko se dere: „Ne prskaj me”. 

I tu prvi put shvatiš da je čovjek najopasnija ali i najdivnija životinja na planeti: navikne se na sve. 

Miljacka mutna, hladna, sumnjiva. 
Nama Jadran. 

Bato skine majicu i stane na kamen. 

„Ako poginem, recite svima da sam bio lijep.” 

I skoči. 

Pljusak. 

Za njim Mufa. 
Za njim pola grada. 
Za mnom hormoni i kolektivni pritisak. 

Voda ledena. Onaj tip hladnoće koji ti resetuje porijeklo. 

Izronim i urliknem: 

— Jebem ti more! 

Svi se smiju. 

Ležimo poslije na kamenju, mokri, sretni, gladni. 

Sunce peče. 
Neko puši. 
Neko priča gluposti. 
Neko se zaljubio u nekog ko ga nije ni pogledao. 

Rat negdje okolo stoji kao loš rođak kojeg nisi pozvao, ali je došao. 

I onda fijuk. 

Zvuk koji u sekundi sve vrati na fabrička podešavanja. 

Svi instinktivno polijegaše. 

Sekunda tišine. 

Druga eksplozija negdje gore. 

Nije kod nas. 
Ali dovoljno blizu da se podsjetimo ko je gazda. 

Ležim priljubljena uz kamen, mokra, srcme mi u grlu, i mislim: eto; došla mi glave Bembaša. Mater će biti u pravu posthumno. 

Bato diže glavu prvi: 

— Je li gotovo? 

Slađo ga povuče nazad: 

— Ti bi i granatu požurivao.  

Čekamo još malo. 

Ništa. 

Ljudi polako ustaju. 
Neko otresa peškir. 
Neko nastavlja jesti. 
Jedno dijete pita majku smije li opet skakati. 

I život, bez ikakvog stida, nastavi dalje. 

Vratili smo se kući predveče. 

Mati sjedi u kuhinji u onom položaju iz kojeg se donose presude. 

Pogleda mi kosu, noge, lice koje odaje sunce i kriminal. 

— Gdje si bila? 

Postoje trenuci kad istina nema nikakvu prednost. 

— Kod Sanele. 

— U Miljacki? 

Znači već sve zna. 

Mahala je tada radila brže od interneta. 

Spustim pogled. 

— Na Bembaši. 

Tišina. 

Ona uzdahnu, onako kako uzdišu žene koje su rodile djecu bez ikakve garancije kvaliteta. 

— Hajde, barem si se oprala.